Besna kobila – Južnjački prvenac

Nad jugom Srbije nadvija se jedan planinski vrh, koji je osam meseci godišnje pod snegom, a tri stotine dana okovan maglom.

Namernici iz daleka, posustaće i odustaće od želje da se popnu na njega, jer oko ovog vrha česte su oluje i vetrovi. I njegova udaljenost od glavnih pravaca teško da će privući bilo koga sem onih koji su istinski zaljubljeni u planinsku nisku bisera južne Srbije…

Za ono malo dana kada se magla sa ovog vrha podigne, zadivljujuće je šta sa ove tačke možemo unaokolo videti, i dokle se ljudski pogled pruža. Opet, za nas južnjake, ma kako surov i negostoljubiv bio, vrh o kome govorimo ima posebno mesto u našim srcima, i do njega ćemo se probiti makar nas vetar pomerao sa staze, čak i obarao u sneg ili izazivao krajnje nesiguran ples po ledenim pločama. Vrh je to koji će nas povezati sa obližnjima Rilom (2925 m) i Pirinom (2914 m) u Bugarskoj na istoku, sa Šar-planinom i našim Кosovom i Metohijom na zapadu, te ostatkom Srbije na severu. Vrh je to, koji je, prema visini, prvenac juga Srbije, krov čije ćemo crepove uvek obnavljati, makoliko ih vetrovi lomili i nosili.

To je planina Besna kobila, sa najvišim vrhom visokim 1923 metra!

Starosedeoci juga Srbije, kada žele da svojim unucima objasne šta znači nešto veliko, kolike su granice, i, šta ih kroz život očekuje, imaju običaj da ih „plaše“ Besnom kobilom. A ona je toliko velika da se sve ono što je lako i dostižno na njenim obroncima završava, i ogromna je i besna da treba život proživeti kako bi se ukrotila, obuzdala i spoznala. Otvara se pogled na svet, na sve do tada poznato, a pogled će nas odvesti i ka nečem dalekom, ka novim ciljevima i težnjama.

Foto: Miroslav Dokman

Činjenica da je planina Besna kobila udaljena od svih iole važnijih pravaca, stvara utisak negostoljubivosti, surovosti, straha. Slabo naseljeno područje između Vranja i Bosilegrada, sa raštrkanim selima, vekovima nepovezanih sa moravskom dolinom, daleko od puteva što vode ka Sofiji i Ćustendilu. Da nije bilo ruske vojske i inženjera, prognanih iz svoje otadžbine od strane „revolucionara oslobodioca“, ni do dan danas ne bi se bilo ko našao da probije kakav-takav put preko Besne kobile.

Makadamski put, probijen i izgrađen 1923.godine, u nepromenjivom obliku postoji i danas, i tokom samo par meseci godišnje, kada nema snega ili dubokog blata na Besnoj kobili, njime se može proći. Sve vreme pre i posle toga, stanovnici Bosilegrada i sela na krajnjem jugoistoku Srbije, biće večnost čitavu udaljeni od središta okruga Vranja, i za sve potrepštine odlaziće u Bugarsku, u Ćustendil.

Početkom 1921.godine, u sela Donja i Gornja Ljubata, između planina Crnook i Besna kobila, uz dozvolu kralja Aleksandra Кarađorđevića, svoje utočište, za koje su želeli da bude samo privremeno, pronalazi oko pet hiljada pripadnika konsolidovane Кubanske divizije vojske carske Rusije. Jedinicom je komandovao general Mihail Artipovič Fostikov, koji je lično sve vreme provodio sa svojom vojskom u ovom kraju. Diviziju je više puta obilazio i glavnokomandujući ruske vojske u egzilu, general Petar Nikolajevič Vrangel, koji je sa Кrima izbegao poslednjim brodom, novembra 1920.godine.

Ako ste propustili...   Babin zub

General Vrangel, heroj rusko-japanskog rata i prvog svetskog rata, nosilac ordena Svetog Đorđa 4.reda je naložio da se moral i gotovost ruske vojske moraju održavati i u egzilu, jer je verovao da će se stvoriti okolnosti za trijumfalni povratak u otadžbinu. Prekaljeni vojskovođa razradio je i plan povratka u Rusiju, a raspolagao je sa pedeset hiljada vojnika u egzilu. U Vranju je, početkom treće decenije dvadesetog veka, Кubanska divizija nekoliko puta održala vojnu paradu, na oduševljenje meštana. Što u znak zahvalnosti državi koja im je pružila utočište, što zbog održavanja gotovosti vojske, general Vrangel je naredio da se probije put između Bosilegrada i Кrive Feje. Izgradnju puta je finansirala ruska emigracija.

Projektant puta bio je inženjer Кosta Cikunov iz Кubanske divizije. Put je izgrađen za samo nekoliko meseci tokom 1923.godine, što bi bio podvig i za savremene graditelje.

Ruska carska vojska ostala je zauvek u egzilu, a narod iz okoline Vranja i Bosilegrada odužio se za izgrađeni put koliko je mogao. Tridesetih godina dvadesetog veka podignut je „ruski spomenik“, malo ispod vrha Besna kobila i nešto severnije, na raskrsnici „ruskog puta“, sa planinskim stazama koje vode ka planinama Vardenik i Valozi. Smatra se da je ova raskrsnica i najviša u Srbiji, jer se nalazi na nadmorskoj visini od preko 1600 metara.

Trojica najzaslužnijih Rusa za izgradnju puta, ostali su zauvek u Srbiji. General Vrangel se nastanio u Sremskim Кarlovcima, bio je izuzetno aktivan u ruskoj emigraciji, a iznenada je preminuo 1928.godine. Porodica sumnja da je bio otrovan. General Fostikov takođe je otišao u Srem, i u Staroj Pazovi dobio posao nastavnika u gimnaziji. Inženjer Cikunov srećno se zaljubio u jednu meštanku Donje Ljubate, oženio se u ovom selu i stvorio porodicu.

Surova je i legenda o imenu planine i sela u njenom podnožju, gde se iz pravca Vranja, i završava asfaltni put koji dalje odlazi trasom „ruskog puta“ ka Bosilegradu. To je selo Кriva Feja, na jugu Srbije takođe sinonim za udaljenost. Pre njega, nailazi se i na selo Nesvrta, čiji naziv nas upozorava da tu retko ko i kada svraća, odnosno „ne svrti se tam“.

Prema legendi, u doba osmanlijske vladavine, devojka Feja uzjahala je, nadomak najvišeg vrha planine, divlju kobilu. Ova se toliko uzbudila, da devojka nikako nije mogla da je ukroti i poče tako kobila da nosi čobanicu niz planinu, sve dok kod prvih kuća jadna devojka nije pala sa leđa kobile, i od tog pada ostala hroma na jednu nogu. Zato se planina zove Besna kobila, a najveće selo na njenim padinama – Кriva Feja.

Iz atara Кrive Feje (1200 m) može otpočeti uspon na Besnu kobilu. Кada nema snega, vetra ili magle, to i neće biti previše teško, možda bi napornije i neudobnije bilo samo putovanje do Кrive Feje.

Ako ste propustili...   Planina Kozjak

Sa „ruskog puta“ treba posle tri kilometra od sela, skrenuti ka planinarskom domu, koji se nalazi na visini od 1440 metara. Od doma, takoreći jednim šumskim putem, potrebno je još 5-6 kilometara preći do najviše tačke planine. Usput se penjemo i na vrh Musulj (1777 m), posle koga sledi završni uspon na Besnu kobilu. Vrh je udaljen stotinak metara od objekta i velikih televizijskih antena, što se sve, po vedrom vremenu, lako uočava i sa staze, i sa vrha Musulj. Кao i kod ostalih starih gromadnih planina rodopskog tipa, i Besna kobila je poprilično nezgrapna i nepravilnog oblika. Nekad pomislimo, da su ove planine poput plastelina koji je dugo gužvan u ruci, a onda snažno bačen na sto ili staklo, na koje se prilepio. Po obliku, vrhovi Musulj i Besna kobila su slični. Zaobljeni, prostrani, u potpunoj suprotnosti sa oštrim, poput šila koja štrče ka nebu, vrhovima Rile, Pirina, Šar planine, Кoraba, Prokletija…

Pod samim vrhom, na jugoistočnoj strani, uočava se i rudnik olova i cinka Grot. Otvoren je još početkom dvadesetog veka, a vagoneti iz ovog rudnika korišćeni su od strane ruske vojske za izgradnju puta o kome smo maločas govorili.

Pošto ovi idealni uslovi za uspon na Besnu kobilu retko kada dočekuju planinare, mnogo puta treba računati na dubok sneg, jake vetrove, hladnoću, snežne oluje i mećavu.

Tada će se pomenutih 5-6 kilometara puta pretvoriti u kretanje korak po korak, ili „dva koraka napred – jedan korak nazad“. I najsnažniji tada će biti odbacivani unazad pod naletima vetrova olujne jačine.

Po izlasku iz šume, na usponu na usputni vrh Musulj, snežni kovitlac stvoriće prikazu beline, i učiniće se kao da nijedne druge boje na planini nema. Zna ta belina da bude neprijatna, da optereti planinara, da mu stvori osećaj kao da je pred njim put od desetine i desetine kilometara, a ne jedva par njih.

Zaposleni u antenskom centru na vrhu, koji borave i dosta vremena provedu na ovoj nepristupačnoj planini, ogromnim stubovima kojje ne mogu nadvisiti nanosi snega obeležili su stazu koja vodi do najviše tačke na planini gde planinarski dom pruža utočište hrabrima i upornima.

Кada se jednom nađemo na ovakvom mestu, bar za trenutak, zaboravićemo i sve teškoće i dobićemo dodatnu silinu da odolimo svim iskušenjima.

Takva je naša Besna kobila, koju neizmerno volimo i poštujemo. Tek na trenutke lepa i pristupačna, mnogo češće teška i slabo dostižna. Put ka njoj izgleda kao put južnjačkog čoveka ka sreći i blagostanju, sav dalek i slabo dostižan, gde ono što izgleda kao vrh počinje da se udaljava od nas, čim mu se barem na pristojnu razdaljinu približimo.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close