Zemunsko hvatanje zjala

Zapisi sa Ušća

Viđen sa Kalemegdana, Zemun je najlepše ogledalo svih beogradskih pobeda i poraza. A Dunav posmatran sa Gardoša, liči na fjord iza kojeg na plavičastom šumadijskom pobrđu, nakošenom ka reci, drema zver zvana Beograd.

Biti rođeni Zemunac, izvan Zemuna znači neku vrstu vickaste stigme. Gde god da ste, prate vas ne baš inventivne dosetke – šta ti je Ljuba Zemunac? Kriminalac Ljubomir Magaš jeste, doduše, rođen u Zemunu ali je odrastao na Zvezdari i ubijen u Frankfurtu.

Katkad me, sa kvarnim osmehom, priuputaju  – zašto roknuste Đinđića? Mada je Dušan Spasojević Šiptar rođen u Retkoceru, a Mile Luković Kum u Donjem Gajtanu kod Medveđe, bili su poznati pod nazivom firme Zemunski klan. Njihov ortak koji je pucao na premijera, Zvezdan Jovanović Zmija rođen je u Peći.

Ipak, centrala kriminalnog klana je bila smeštena u čuvenoj zemunskoj vili u Šilerovoj, u koju su na kokainske žurke zalazili korifeji bivše i sadašnje politike kao i perjanice beogradske estradne i umetničke šminke. Dodamo li svemu tome viceve o Zemuncima – sestro, brate, ćale si keve mi – onda je slika stereotipa kompletna.

Sećanje na rođenje

Neki književnici posežu za jednostavnim trikom. Njihovi junaci opisuju – sopstveno rođenje. Mi se tog trenutka, naravno,  ne možemo setiti.  Neki psiholozi kažu da nam zaštitni mehanizam briše majčino vrištanje i sopstvenu patnju gušenja u tesnacu njenog tela. Rođenje je krvava trauma koju su ljudi pretvorili u ritualnu radost – život se obnavlja.  Ali umetnost proizvodi čuda. Zanimljivo je pitanje šta sam tog proleća pre mnogo godina mogao da vidim, osim sijalice i plafona Zemunske bolnice.

Izvesno je da sam ovaj svet u njegovoj zemunskoj verziji ugledao baš na tom mestu, u varoši na ivici Srema – naspram socijalističkog velegrada.

Bilo bi zamorno da se nabrajaju svi srpski, hrvatski, nemački, mađarski ili jevrejski Zemunci koji su ostavili snažan trag u razvoju varoši,ali i svojih nacionalnih kultura. Za mene je više nego jasno da imam razloga da s opreznim ponosom navraćam u rodno mesto.

Foto: Dragoslav Dedović; Dunav, Zemun

Sećam se jedne šetnje do zemunskog groblja sa pesnikom Nenadom Miloševićem, Zemuncem po opredeljenju. Na groblju su prestali da sahranjuju, mesta nema ni igla da padne. Ali 2007. su našli grobno mesto za srpskog pesnika Rašu Livadu koji je prevodima zajedno sa Davidom Albaharijem tadašnjoj Jugoslaviji iz Zemuna približavao svetsku književnost.

Ne hvataj zjale po Zemunu

Albaharijev roman Pijavice počinje scenom na zemunskom keju – nepoznati čovek ošamari devojku. Posle nas tekst uvlači u istorijske katakombe iščezle jevrejske zajednice. Na nemačkom je knjiga objavljena pod naslovom “Šamar”. Zemun je za Jevreje značajan – tu je pedeset godina rabinskog života proveo Jehuda Alkalaj, čovek koji je preteča cionističkog pokreta.

Rođeni Sarajlija, iz porodice koja je proterana iz Sevilje, iz četvrti Alkala, zapisao je sredinom 19. veka: “Šta mi Jevreji činimo? Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenciju, ali ne odlazimo u Erec Jizrael, pa makar tamo jeli hleb suvi i pili vodu nevoljnički”. Kažu da je rekao da je bolje da stane za plug na Mrtvom moru nego da hvata zjale po Zemunu.

Ako ste propustili...   Čuvar istorije i simbol glavnog grada: Planina Avala

U korenu izraza je sveslovenska reč zjalo, rupa, praznina, otvor ili ždrelo. Dakle, hvatati zjale znači dangubiti, gluvariti ili blejati. Ali, moram da izrazim neslaganje sa cenjenim rabinom. Uvek kada dođem u Zemun ja – rado hvatam zjale. Na Keju, na palubi Starog šlepa, u jednoj od kafanica pod platanima, u restoranu “Šaran” ili “Reka”. No o tome posle. Osim toga – i zemunica, reč koja je srodna Zemunu, jeste neka vrsta zjala u zemlji.

Mora da je Alkalajeva misao ostavila dubok utisak na dedu Teodora Hercla koji se zvao Simon. On je svojim rukama u Zemunu držao prve primerke Alkalajevih čuvenih spisa. Kako bi inače njegov unuk postao osnivač cionističkog pokreta? Alkalajev savremenik, Dimitrije Davidović, pisac Sretenjskog ustava – rođen je takođe u Zemunu.

Meni je generacijski bio bliži  Zemunac Zoran Modli, disk-džokej i profesionalni pilot, čije su radijske emisije sedamdesetih i osamdesetih spadale u obaveznu edukaciju budućih rokera. Kada sam se rodio on se verovatno muvao tu negde po Zemunu kao petnaestogodišnjak.

Istorija zlog mesta

Zemun i Beograd su zvanično ujedinjeni 1934. Ali nešto od istorijskog pamćenja ostalo je na obe strane Save. Tu keltsku, pa starorimsku varoš su pre dolaska Slovena zvali Taurunum. Plinije ga u prvom veku naše ere naziva drugim po značaju sremskim gradom. Rimsko naselje razaraju Huni, osvajaju Avari i Franci, Sloveni ga nazivaju Zemlin.

Grobljanska; Foto: Dragoslav Dedović

Ne kažem baš da svaki Beograđanin zna da je ugarski kralj Stefan II Arpadović u ratu sa Vizantijom do temelja uništio Beograd, a kamenje iz njega iskoristio za utvrđivanje Zemuna.Isti to bi radili i carigradski ratnici kada bi ponovo osvojili Zemun – kamenje je u suprotnom smeru – iz Zemuna za Beograd – putovalo preko Save.

Nisu se oko njega tukli samo Vizantija i Mađari. Albert Ahenski opisuje prvi krstaški rat i beleži do tada nepoznato ime za Zemun: Malevilla – zlo mesto. Jedni kažu da su ga krstaši, posle pijnčenja i tuče sa lokalnim stanovništvom,  zapalili i nazvali ga tako. Drugi kažu da su okolne močvare bile leglo komaraca i malarije, pa je to mesto bilo označeno kao loše. Treći opet smatraju da je to franački toponim.

U vekovima koji slede oko Zemuna se otimaju srpska i mađarska kruna. Turci vladaju dva veka, potom slede još dva austrougraska stoleća. U Austriji i Bavarskoj se pamti pesma iz perioda preotimanja Beograda od Turaka – Princ Eugen Savojski je hteo za cara da ponovo osvoji grad i tvrđavu Beograd. U pesmi se pominje logor austrijske vojske Zemlin. Austrougarske trupe su istu pesmu pevale kada su počele da bombarduju Beograd iz Zemuna – to su prve salve Velikog rata. Samo što su zamenili reč Turci rečju – Srbi. U Zemunu stoji i najstarija kuća u Beogradu – nekadašnja kafana Beli medved – iz 1635.

Sinđelićeva; Foto: Dragoslav Dedović

Pri pogledu sa Kalemegdana  prema ovoj sremskoj varoši, nastaloj na uzvišenjima od lesa, nešto u nama sluti da je Zemun najlepše ogledalo svih beogradskih pobeda i poraza.

Moj Zemun

Devedesetih je Zemun postao pribežište izbeglica iz Hrvatske i Bosne. Vojislav Šešelj pretvara grad u radikalsku tvrđavu. Od toga se mesto do danas oporavlja. U prvoj i drugoj deceniji novog milenijuma rado sam dolazio do Keja oslobođenja. Jednom me je posetio Uve, bavarski pisac koji još od šezdesetih dolazi na Guču. U restorančiću kod autobuskog stajališta gustirali smo mutno pivo Kej i jeli dobar gulaš. Uve nije kupovao zemunske suvenire već je na Zemunskoj pijaci, jednoj od najboljih na beogradskom području,  kupio ogroman venac belog luka. Posle mi je javio da je svoj narkotik uspeo da prokrijumčari preko nekoliko granica.

Ako ste propustili...   Netaknuti KOSMAJ: Dominiraju kraci koji simbolizuju slobodarsku iskru

Jednu novu godinu sam dočekao u restoranu Salaš u Sinđelićevoj. Led se caklio na strmoj ulici. Mesečina iznad Zemuna, mraz, Dunav. A unutra tamburice i sremske đakonije.

Ponekad sam, po potrebi, odlazio do Magistrata i čekao da mi službenice, okružene prašnjavim knjižurinama, naprave izvod iz knjige rođenih.

Jednog maja sam u Zemunu sreo devojku s kojom sam se družio kada sam bio mlad i dovoljno glup da je pustim da ode. Ovaj put sam bio pametniji. Nismo se više rastajali. Od tada ne prestajem da mislim na jednu Borhesovu pesmu u kojoj novčić bačen u okean simboliše neponovljivost trenutka – putanje vlasnika i novčića više se nikada neće ukrstiti. Ja sam, zapravo, zemunski Borhesov mornar kojem se u senci platana, pored Dunava, na dlan čudom dokotrljao izgubljeni dukat. Od tada sebe doživljavam kao srećnika.

Kula u Gardošu; Foto: Dragoslav Dedović

Ponekad zajedno odemo do Gardoša, kule koja je obeležavala najjužniju tačku do koje su stigli Mađari – kada su proslavljali hiljadugodišnje prisustvo u Panoniji. Sada kula svedoči o njihovom odsustvu.

Kroz golemi prozor kafea Gardoš Pub, iza krovova Zemuna, iza tornja parvoslavne Nikolajevske crkve, najstarije očuvane crkve u Beogradu, te nešto dalje, zvonika katoličke crkve – obe su u baroknom stilu – vidi se Dunav. Napajan Savom protegao se kao fjord, a na njegovom kraju, na plavičastom šumadijskom pobrđu nagnutom ka reci drema zver zvana Beograd.

Sitan zarez u beskrajnom tekstu

Dragoslav Dedović

Pre desetak godina sam o Zemunu zapisao:

Melanholija nevidljivih granica, a prekoputa nedeljni velegrad; miris ribljeg paprikaša i poluprazni vozovi. Ko se rodi na pukotini oseća se kao procep. Hladnim pogledom miluješ vreli trbuh sveta: tu se nešto tvoje urušava, nešto tuđe rađa.

Ubice iz tvoje ulice šetaju u trenerkama kraj reke, porodični ljudi sa sitnom decom u dobroćudnom razgovoru. Suvenire prodaju bosanski prognanici; njihova poluekavica i deca koja ih se stide. Dve stotine godina. Ovde su taborovale vojske, ovde su palili crkve, odavde su slali uličare preko Drine, ovamo su dolazili ljudi na traktorima.

I kao da se nikoga ne tiče.

Danubija promiče, stara romejeska kurva, uzvodno je Zapad, nizvodno Istok, a na obali penzioneri pričaju anegdote iz rata. Šahovska ploča na klupi kraj keja, izlizano balkansko bojište. Oko nje okupljeni, mali ljudski razlozi što neće završiti ni u kakvoj lepoti.

Sitni uzdasi iz predgrađa, potrošena lica, okrunjeni spomenici, usahle oči.

A ovo je oko videlo previše lica, previše gradova, pa hladno miluje vreli trbuh sveta. Varoši se stiču i rastaču. No, samo ovde si od rođenja znak: Sitan zarez u beskrajnom tekstu.

Autor teksta i fotografija: Autor Dragoslav Dedović
Izvor: DW

Ključne reči

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close